Српска народња ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се по ликовним и естетским вредностима. Сваку област коју су насељавали Срби кроз историју, карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него којој етничкој и националној заједници припада. 

 Мушку ношњу чине:

• шешир
• фермен
• кошуља
• торбак (торба) у коме се носи пешкир
• тканица
• гаће
• вунене чарапе
• опанци.

У женску ношњу спадају:

• крпа
• љетак
• кошуља
• тканица
• прегача
• вунене чарапе
• опанци.

 

Српско коло се игра на прославама, рођенданима, венчањима... и све где су људи желе да се провеселе.
Наравно, када културно уметничко друштво игра коло, онда се носи народна ношња.
Ево, где можете чути ужичко коло https://www.youtube.com/watch?v=tVevZnmpRkE . 
А сад коло које морате и да видите!!! ​https://www.youtube.com/watch?v=yENejSF4cIg 
Играње кола је један од веома важних српских обичаја.
​И ја умем да га играм! 

 


​Фолклор је уопштено име за уметност која живи у народу у устаљеним традиционалним облицима. Деца у Србији, од малих ногу, имају могућност да науче да играју коло. У сваком граду постоји по неколико културно - уметничких друштава, где раде људи који желе да пренесу своје умеће, дух традиције и обичаје нашег народа. Малишани иду у школу са народним ношњама. То је тако лепо!   

 Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године 
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
 и сви умрли у истом дану.

                                                                                     Било је то у некој земљи сељака 
                                                                                     на брдовитом Балкану
                                                                                     умрла је јуначком смрћу
                                                                                     чета ђака
                                                                                     у истом дану.

                                                                                     А педесет и пет минута 
                                                                                     пре смртног трена
                                                                                     седела је у ђачкој клупи
                                                                                     чета малена
                                                                                     и исте задатке тешке
                                                                                     решавала: колико може
                                                                                     путник ако иде пешке...
                                                                                     и тако редом.

                                                                                     Мисли су им биле пуне 
                                                                                     и по свескама у школској торби
                                                                                     бесмислених лежало је безброј
                                                                                     петица и двојки.
                                                                                     Прегршт истих снова
                                                                                     и истих тајни
                                                                                     родољубивих и љубавних
                                                                                     стискали су у дну џепова.
                                                                                     И чинило се сваком
                                                                                     да ће дуго
                                                                                     да ће врло дуго
                                                                                     трчати испод свода плава
                                                                                     док све задатке на свету
                                                                                     не посвршава.

                                                                                    Било је то у некој земљи сељака 
                                                                                    на брдовитом Балкану
                                                                                    умрла је јуначком смрћу
                                                                                    чета ђака
                                                                                    у истом дану.

                                                                                   Дечака редови цели 
                                                                                   узели се за руке
                                                                                   и са школског задњег часа
                                                                                   на стрељање пошли мирно
                                                                                   као да смрт није ништа.
                                                                                   Другова редови цели
                                                                                   истог часа се узнели
                                                                                   до вечног боравишта.
     

​Ово је моја омиљена српска песма. Њу је написала Десанка Максимовић-моја омиљена песникиња. У овој песми Десанка говори о Шумарицама у Крагујевцу, месту где је извршен масакр. Немци су 21. октобра 1941. године стрељали гимназијалце и њихове професоре. Песма је објављена тек након другог светског рата. Крвава бајка се сматра једном од најснажнијих поетских дела инспирисаним ратним збивањима на подручју бивше Југославије. Ова песма је 1969. године послужила као инпирација за истоимени филм.
Десанка Максимовић је објавила око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину. 

 Ћевапи-српски специјалитет прављен од млевеног меса, које се обликује у мале ваљке и пече на роштиљу. Најчешће се продају као брза храна у погачи и са прилозима (луком, кајмаком...). Док још нису постојале машине за млевење, људи су ситно сецкали месо на пању, па и дан-данас постоје тврдње се да је то најбољи начин уситњавања меса, јер оно остаје сочније и не може да загори. Радња у којој се праве ћевапи зове се ћевабџиница, а занатлија који их прави зове се ћевабџија. Многи их зову и ћевапчићи. Према писању Бранислава Нушића, ћевапи су у Београду први пут служени шездесетих година деветнаестог века.

 Сарма је грчко и турско јело, али је јако познато и на Балкану, па многи тврде да је она српски специјалитет. Обично се служи на славама. Углавном се прави од киселог купуса, млевеног меса и пиринча тако што се пиринач и месо умотају у један лист купуса. У неким крајевима Србије и Грчке сарма се увија у листове винове лозе, а надев се прави од пиринча пропрженог на луку. Спремају се тако за време поста. Позната је и на Кавказу од именом ''долма''. Сарма је именица која је произашла из турског глагола сармак, што значи ''увијати''. 

 А сада једно од мојих омиљених српских специјелитета! Пуњене паприке. Праве се од паприке (било које) којој се изреже врх и унутра се ставии млевено месо и пиринач (као и у сарми;)). Понекад се служи на славама. Обично се стави зелени листић као зачин. Не прави се много дуго, а веома је укусно. Једноставно - освежава, ух, не могу више о њима...сад бих их могла јести :) :) :)

  Недовршена прича.
  
          Здраво! Ја сам један усамљени маслачак који није примећен. Овако почиње моја прича.
            Једног веселог, лепог, сунчаног, пролећног дана из зеленог покривача Земље, ја сам се родио. Опружио сам своје жуте латице и насмејао се другим цветићима, али они нису хтели да ми узврате поздрав. Не знам зашто али стално су ми се ругали и оговарали ме иза леђа, а ја нисам био крив. Али зато једног дана...

​  У коментар довршите причу што маштовитије и занимљивије.

Ово је Копаоник. Копаоник је највећа планина у Србији.  Познат је по стазама за скијање. Многи људи одлазе тамо са децом на зимовање да би се санкали и скијали. Током зиме на Копаонику је најхладније и има највише снега. На њему је најраспрострањенија шумско-пашњачка зона средиште Србије. Највиши део је пространа површ Равни Копаоник на коме је Панчићев маузолеј. Копаоник има једну заштићену зону која се зове Национални парк Копаоник.

Ово је Ђавоља варош. Она је активан природни феномен који се налази на југу Србије. Чине је 202 камене фигуре које су настале природно. Овај феномен је јединствен у Србији и јако редак у свету.Ђавоља варош позната је по два извора киселе воде.1959. године је проглашена за природно добро. 

Шумарице - Спомен парк "Крагујевачки октобар", предстабља спомен комплекс подигнут у знак сећања на недужне жртве масакра које су починили припадници Вермахта 21. октобра 1941. године. Тог дана немачки окупатори су у Шумарицама стрељали око 3000 становника Крагујевца и околнох места, а међу њима је било 300 ученика крагујевачких средњих школа и шегрта који су већ радили, као и 15 дечака, чистача обуће, од 12 до 15 година старости. У оквиру комплекса налази се десет споменика. На слици је "Споменик стрељаним ђацима и професорима", који се налази на месту где је стрељана највећа група ученика заједно са 18 професора. Овај споменик је постао симбол спомен-парка и града Крагујевца. Сваке године се поред овог споменика, познатијем као V-3, одржава комеморативна манифестација "Велики школски час" у присуству ђака из свих крагујевачких школа.

Земљу коју бих јa волела да посетим јесте Русија. Она је највећа земља на свету па се самим тим простире на исток Европе и север Азије. Главни град је Москва. Она је позната по ,,Црвеном тргу,,.  То је најпознатији трг у целој Русији. Црвени трг се често сматра средишњим московским тргом и срцем Русије. Руски се јако много прича у свету.Русија се граничи са Норвешком,Финском,Естонијом, Летонијом,Литванијом,Пољском,Белорусијом,Украјином,Грузијом и др.Застава Русије је тробојна,њу чине бела,плава и црвена. Руси су хришћани као и ми,Срби. Ја бих желела да посетим Руцију зато што ми се чини као фина и дружељубива земља. Једног дана када одлично научим руски језик отићићу у Русију и оствариће се мој сан!