Драги сви,
Ово је први пут да чекам последњи моменат да одговорим на задатак... текст ме је поприлично растужио... не волим растанке, не волим крај, осим што ме радује крај школске године (њега доживљавам као почетак распуста ;))...
Претходних недеља сам жељно исчекивала изазове, са узбуђењем писала постове и сваки час налазила изговор да „бацим поглед“ на десни угао компа, надајући се да се број мојих посетилаца повећао .
На самом почетку мој блог су посећивали моји другови из разреда, непознати другари из иностранства и наравно моја наставница српског језика, а неки од њих су и коментарисали постове који су им се допали.  Мало ми је и било криво што моји најрођенији тада нису схватали колико ми све ово значи и што уопште нису били заинересовани за мој рад.
У току девете недеље упитала сам их за мишљење...тата се само насмешио, мами се допало, старијој сестри исто, а најстарија је била одушевљена...и идејом наставника, и мојом преданошћу и неким мојим реченицама...захваљујући њој, моје постове су прочитале и неке њене другарице...
Десетак посетилаца из иностранства, неколико њихових коментара и није тако лоше за први пут...
Највише коментара је добио пост који говори о мојим размишљањима везаним за оно што нас чека сутра, можда зато што мислим да нема човека који не машта о својој будућности...
Не могу да извојим пост који сам писала са највећим задовољством, можда први, или други, или онај са фоткама на којој је Флекица, или ...
Брзо прођоше ове недеље, само сам стигла да употребим један од много Веб-алата, надам се да ћу у неком сличном изазову то поправити, како би моја креативност дошла до већег изражаја...
Пре два дана у посету нам је дошла једна мамина пријатељица, психолог по занимању, замолила сам је да прочита све моје постове...и не знам шта да мислим...да ли је због тога што знам да сам јој драга или због нечег другог, али је њена реакција говорила да јој се много свидело. Скренула ми је пажњу да би требало да убудуће посветим више пажње на неке словне и граматичке грешке које су ми до сада промакле, али ме је и похвалила (мислим све нас), што ову врсту друштвене мреже користимо како би унапређивали своје писање и дигиталне вештине, комуницирали на енглеском језику, успоставили везе са својим вршњацима из целог света, подстакли тимски рад.
Надам се да ће у будућности бити што више оваквих подухвата, који ће помоћи младим људима да се укључе и схвате да „блоговање“ не значи распаредање о ријалити звeздама, модним детаљима и другим бескорисним стварима, већ да су за писање постова заиста потребне посебне припреме и вештине.
Student Blogging Challenge je нешто што ми је улепшало претходни период, такође претставља за мене једно дивно искуство с којим се сусрећем први пут... и без обзира што је крај овог изазова, то ме неће спречити да наставим са писањем и читањем оних постова које, нажалост, нисам стигла да прочитам. Што се читања тиче, остала сам дужна и часопису „Изазов“...
До следећег поста...
Ваша Марта :*
 
 
 

                                                           МОЈА БУДУЋНОСТ
    
        Не можемо знати шта ће бити за два дана, три месеца, четири године... Али, можемо сада да дамо све од себе да би нам будућност била што срећнија и лепша.
      Ја за сада не знам шта бих волела да будем, али се трудим да свакодневно завршавам своје обавезе, да будем добра ћерка и добар ђак како бих у будућности била што бољи човек! Као мала, мој сан је био да будем учитељица, онда сам желела да постанем докторка,...а онда сам одлучила да не гледам у будућност, већ да се усредсредим на садашњост. Ипак, понекад, када легнем у кревет пре него што заспим, одлутам у својим мислима и пустим машту да машта... И сваки пут она ствара неку нову причу...Некад себе видим као врхунску математичарку, некад како путујем по целом свету, а у последње време замишљам како ћу бити позната блогерка... Све у свему, време ће показати своје, а ја имам још доста времена да одлучим шта ћу бити кад порастем. За сада се само трудим да учим од родитеља и старијих, да што више напредујем у школи и да будем одличан ђак! Читам доста књига да бих што више обогатила свој речник и да би моја размишљања била још маштовитија... јер, ко зна, можда ја будем и песникиња! То још увек не знам...знам само да наша будућност не може бити добра, ако ми не будемо добри и ако се не потрудимо. 
      Сва деца једва чекају да одрасту, али ја бих баш волела да још дуго останем дете и да што више уживам у овом добу које је најлепше у животу!!!

 
Српска народња ношња заузима истакнуто место у култури и традицији српског народа. Њена улога кроз историју је веома битна као симбол етничког идентитета, а истиче се по ликовним и естетским вредностима. Сваку област коју су насељавали Срби кроз историју, карактерисала је посебна ношња. По начину одевања препознавало се не само одакле је ко него којој етничкој и националној заједници припада. 

 Мушку ношњу чине:

• шешир
• фермен
• кошуља
• торбак (торба) у коме се носи пешкир
• тканица
• гаће
• вунене чарапе
• опанци.

У женску ношњу спадају:

• крпа
• љетак
• кошуља
• тканица
• прегача
• вунене чарапе
• опанци.

 

Српско коло се игра на прославама, рођенданима, венчањима... и све где су људи желе да се провеселе.
Наравно, када културно уметничко друштво игра коло, онда се носи народна ношња.
Ево, где можете чути ужичко коло https://www.youtube.com/watch?v=tVevZnmpRkE . 
А сад коло које морате и да видите!!! ​https://www.youtube.com/watch?v=yENejSF4cIg 
Играње кола је један од веома важних српских обичаја.
​И ја умем да га играм! 

 


​Фолклор је уопштено име за уметност која живи у народу у устаљеним традиционалним облицима. Деца у Србији, од малих ногу, имају могућност да науче да играју коло. У сваком граду постоји по неколико културно - уметничких друштава, где раде људи који желе да пренесу своје умеће, дух традиције и обичаје нашег народа. Малишани иду у школу са народним ношњама. То је тако лепо!   

 Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године 
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
 и сви умрли у истом дану.

                                                                                     Било је то у некој земљи сељака 
                                                                                     на брдовитом Балкану
                                                                                     умрла је јуначком смрћу
                                                                                     чета ђака
                                                                                     у истом дану.

                                                                                     А педесет и пет минута 
                                                                                     пре смртног трена
                                                                                     седела је у ђачкој клупи
                                                                                     чета малена
                                                                                     и исте задатке тешке
                                                                                     решавала: колико може
                                                                                     путник ако иде пешке...
                                                                                     и тако редом.

                                                                                     Мисли су им биле пуне 
                                                                                     и по свескама у школској торби
                                                                                     бесмислених лежало је безброј
                                                                                     петица и двојки.
                                                                                     Прегршт истих снова
                                                                                     и истих тајни
                                                                                     родољубивих и љубавних
                                                                                     стискали су у дну џепова.
                                                                                     И чинило се сваком
                                                                                     да ће дуго
                                                                                     да ће врло дуго
                                                                                     трчати испод свода плава
                                                                                     док све задатке на свету
                                                                                     не посвршава.

                                                                                    Било је то у некој земљи сељака 
                                                                                    на брдовитом Балкану
                                                                                    умрла је јуначком смрћу
                                                                                    чета ђака
                                                                                    у истом дану.

                                                                                   Дечака редови цели 
                                                                                   узели се за руке
                                                                                   и са школског задњег часа
                                                                                   на стрељање пошли мирно
                                                                                   као да смрт није ништа.
                                                                                   Другова редови цели
                                                                                   истог часа се узнели
                                                                                   до вечног боравишта.
     

​Ово је моја омиљена српска песма. Њу је написала Десанка Максимовић-моја омиљена песникиња. У овој песми Десанка говори о Шумарицама у Крагујевцу, месту где је извршен масакр. Немци су 21. октобра 1941. године стрељали гимназијалце и њихове професоре. Песма је објављена тек након другог светског рата. Крвава бајка се сматра једном од најснажнијих поетских дела инспирисаним ратним збивањима на подручју бивше Југославије. Ова песма је 1969. године послужила као инпирација за истоимени филм.
Десанка Максимовић је објавила око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину. 

 Ћевапи-српски специјалитет прављен од млевеног меса, које се обликује у мале ваљке и пече на роштиљу. Најчешће се продају као брза храна у погачи и са прилозима (луком, кајмаком...). Док још нису постојале машине за млевење, људи су ситно сецкали месо на пању, па и дан-данас постоје тврдње се да је то најбољи начин уситњавања меса, јер оно остаје сочније и не може да загори. Радња у којој се праве ћевапи зове се ћевабџиница, а занатлија који их прави зове се ћевабџија. Многи их зову и ћевапчићи. Према писању Бранислава Нушића, ћевапи су у Београду први пут служени шездесетих година деветнаестог века.

 Сарма је грчко и турско јело, али је јако познато и на Балкану, па многи тврде да је она српски специјалитет. Обично се служи на славама. Углавном се прави од киселог купуса, млевеног меса и пиринча тако што се пиринач и месо умотају у један лист купуса. У неким крајевима Србије и Грчке сарма се увија у листове винове лозе, а надев се прави од пиринча пропрженог на луку. Спремају се тако за време поста. Позната је и на Кавказу од именом ''долма''. Сарма је именица која је произашла из турског глагола сармак, што значи ''увијати''. 

 А сада једно од мојих омиљених српских специјелитета! Пуњене паприке. Праве се од паприке (било које) којој се изреже врх и унутра се ставии млевено месо и пиринач (као и у сарми;)). Понекад се служи на славама. Обично се стави зелени листић као зачин. Не прави се много дуго, а веома је укусно. Једноставно - освежава, ух, не могу више о њима...сад бих их могла јести :) :) :)

  Недовршена прича.
  
          Здраво! Ја сам један усамљени маслачак који није примећен. Овако почиње моја прича.
            Једног веселог, лепог, сунчаног, пролећног дана из зеленог покривача Земље, ја сам се родио. Опружио сам своје жуте латице и насмејао се другим цветићима, али они нису хтели да ми узврате поздрав. Не знам зашто али стално су ми се ругали и оговарали ме иза леђа, а ја нисам био крив. Али зато једног дана...

​  У коментар довршите причу што маштовитије и занимљивије.

Ово је Копаоник. Копаоник је највећа планина у Србији.  Познат је по стазама за скијање. Многи људи одлазе тамо са децом на зимовање да би се санкали и скијали. Током зиме на Копаонику је најхладније и има највише снега. На њему је најраспрострањенија шумско-пашњачка зона средиште Србије. Највиши део је пространа површ Равни Копаоник на коме је Панчићев маузолеј. Копаоник има једну заштићену зону која се зове Национални парк Копаоник.

Ово је Ђавоља варош. Она је активан природни феномен који се налази на југу Србије. Чине је 202 камене фигуре које су настале природно. Овај феномен је јединствен у Србији и јако редак у свету.Ђавоља варош позната је по два извора киселе воде.1959. године је проглашена за природно добро. 

Шумарице - Спомен парк "Крагујевачки октобар", предстабља спомен комплекс подигнут у знак сећања на недужне жртве масакра које су починили припадници Вермахта 21. октобра 1941. године. Тог дана немачки окупатори су у Шумарицама стрељали око 3000 становника Крагујевца и околнох места, а међу њима је било 300 ученика крагујевачких средњих школа и шегрта који су већ радили, као и 15 дечака, чистача обуће, од 12 до 15 година старости. У оквиру комплекса налази се десет споменика. На слици је "Споменик стрељаним ђацима и професорима", који се налази на месту где је стрељана највећа група ученика заједно са 18 професора. Овај споменик је постао симбол спомен-парка и града Крагујевца. Сваке године се поред овог споменика, познатијем као V-3, одржава комеморативна манифестација "Велики школски час" у присуству ђака из свих крагујевачких школа.

Земљу коју бих јa волела да посетим јесте Русија. Она је највећа земља на свету па се самим тим простире на исток Европе и север Азије. Главни град је Москва. Она је позната по ,,Црвеном тргу,,.  То је најпознатији трг у целој Русији. Црвени трг се често сматра средишњим московским тргом и срцем Русије. Руски се јако много прича у свету.Русија се граничи са Норвешком,Финском,Естонијом, Летонијом,Литванијом,Пољском,Белорусијом,Украјином,Грузијом и др.Застава Русије је тробојна,њу чине бела,плава и црвена. Руси су хришћани као и ми,Срби. Ја бих желела да посетим Руцију зато што ми се чини као фина и дружељубива земља. Једног дана када одлично научим руски језик отићићу у Русију и оствариће се мој сан!

                                                                  КОМЕНТАРИ
  Коментари би требало да буду позитивни. Када коментаришете то је као да се упознајете са том особом, треба да изјавите шта вам је заједничко. Када пишете коментаре треба да буде истинито, да не лажете и да охрабрујете блогера позитивним коментарима јер, ако напишете коментар који каже да је блогер негде погрешио или да није тако, та особа ће да се обесхрабри и можда више неће хтети да пише.
~Добри коментари: 
  Здраво! Свиђа ми се твој пост! И ја волим да се смејем и волим такође псе. Имам мало куче које се зове Флекица и јако је слатко. Јако се бринем о њему и стално се играмо заједно. Пуна сам узбуђења због ове авантуре са блогом а надам се да си и ти! Биће то једно јако занимљиво и интересантно искуство! Твој блог је јако интересантан и види се да имамо доста тога заједничког! Посећуј мој блог на ....(и онда ставите ваш линк блога да вас блогер може посестити)
 ~Лоши коментари:  
  Ћао. Супер ти је пост.
  Свиђа ми се твој пост.
  НИКАДА НЕ ПИСАТИ!!!
  Твој пост ми се не свиђа.
  Имаш грешку.
  Ниси лепо написала...
​