Драги сви,
Ово је први пут да чекам последњи моменат да одговорим на задатак... текст ме је поприлично растужио... не волим растанке, не волим крај, осим што ме радује крај школске године (њега доживљавам као почетак распуста ;))...
Претходних недеља сам жељно исчекивала изазове, са узбуђењем писала постове и сваки час налазила изговор да „бацим поглед“ на десни угао компа, надајући се да се број мојих посетилаца повећао .
На самом почетку мој блог су посећивали моји другови из разреда, непознати другари из иностранства и наравно моја наставница српског језика, а неки од њих су и коментарисали постове који су им се допали. Мало ми је и било криво што моји најрођенији тада нису схватали колико ми све ово значи и што уопште нису били заинересовани за мој рад.
У току девете недеље упитала сам их за мишљење...тата се само насмешио, мами се допало, старијој сестри исто, а најстарија је била одушевљена...и идејом наставника, и мојом преданошћу и неким мојим реченицама...захваљујући њој, моје постове су прочитале и неке њене другарице...
Десетак посетилаца из иностранства, неколико њихових коментара и није тако лоше за први пут...
Највише коментара је добио пост који говори о мојим размишљањима везаним за оно што нас чека сутра, можда зато што мислим да нема човека који не машта о својој будућности...
Не могу да извојим пост који сам писала са највећим задовољством, можда први, или други, или онај са фоткама на којој је Флекица, или ...
Брзо прођоше ове недеље, само сам стигла да употребим један од много Веб-алата, надам се да ћу у неком сличном изазову то поправити, како би моја креативност дошла до већег изражаја...
Пре два дана у посету нам је дошла једна мамина пријатељица, психолог по занимању, замолила сам је да прочита све моје постове...и не знам шта да мислим...да ли је због тога што знам да сам јој драга или због нечег другог, али је њена реакција говорила да јој се много свидело. Скренула ми је пажњу да би требало да убудуће посветим више пажње на неке словне и граматичке грешке које су ми до сада промакле, али ме је и похвалила (мислим све нас), што ову врсту друштвене мреже користимо како би унапређивали своје писање и дигиталне вештине, комуницирали на енглеском језику, успоставили везе са својим вршњацима из целог света, подстакли тимски рад.
Надам се да ће у будућности бити што више оваквих подухвата, који ће помоћи младим људима да се укључе и схвате да „блоговање“ не значи распаредање о ријалити звeздама, модним детаљима и другим бескорисним стварима, већ да су за писање постова заиста потребне посебне припреме и вештине.
Student Blogging Challenge je нешто што ми је улепшало претходни период, такође претставља за мене једно дивно искуство с којим се сусрећем први пут... и без обзира што је крај овог изазова, то ме неће спречити да наставим са писањем и читањем оних постова које, нажалост, нисам стигла да прочитам. Што се читања тиче, остала сам дужна и часопису „Изазов“...
До следећег поста...
Ваша Марта :*
Ово је први пут да чекам последњи моменат да одговорим на задатак... текст ме је поприлично растужио... не волим растанке, не волим крај, осим што ме радује крај школске године (њега доживљавам као почетак распуста ;))...
Претходних недеља сам жељно исчекивала изазове, са узбуђењем писала постове и сваки час налазила изговор да „бацим поглед“ на десни угао компа, надајући се да се број мојих посетилаца повећао .
На самом почетку мој блог су посећивали моји другови из разреда, непознати другари из иностранства и наравно моја наставница српског језика, а неки од њих су и коментарисали постове који су им се допали. Мало ми је и било криво што моји најрођенији тада нису схватали колико ми све ово значи и што уопште нису били заинересовани за мој рад.
У току девете недеље упитала сам их за мишљење...тата се само насмешио, мами се допало, старијој сестри исто, а најстарија је била одушевљена...и идејом наставника, и мојом преданошћу и неким мојим реченицама...захваљујући њој, моје постове су прочитале и неке њене другарице...
Десетак посетилаца из иностранства, неколико њихових коментара и није тако лоше за први пут...
Највише коментара је добио пост који говори о мојим размишљањима везаним за оно што нас чека сутра, можда зато што мислим да нема човека који не машта о својој будућности...
Не могу да извојим пост који сам писала са највећим задовољством, можда први, или други, или онај са фоткама на којој је Флекица, или ...
Брзо прођоше ове недеље, само сам стигла да употребим један од много Веб-алата, надам се да ћу у неком сличном изазову то поправити, како би моја креативност дошла до већег изражаја...
Пре два дана у посету нам је дошла једна мамина пријатељица, психолог по занимању, замолила сам је да прочита све моје постове...и не знам шта да мислим...да ли је због тога што знам да сам јој драга или због нечег другог, али је њена реакција говорила да јој се много свидело. Скренула ми је пажњу да би требало да убудуће посветим више пажње на неке словне и граматичке грешке које су ми до сада промакле, али ме је и похвалила (мислим све нас), што ову врсту друштвене мреже користимо како би унапређивали своје писање и дигиталне вештине, комуницирали на енглеском језику, успоставили везе са својим вршњацима из целог света, подстакли тимски рад.
Надам се да ће у будућности бити што више оваквих подухвата, који ће помоћи младим људима да се укључе и схвате да „блоговање“ не значи распаредање о ријалити звeздама, модним детаљима и другим бескорисним стварима, већ да су за писање постова заиста потребне посебне припреме и вештине.
Student Blogging Challenge je нешто што ми је улепшало претходни период, такође претставља за мене једно дивно искуство с којим се сусрећем први пут... и без обзира што је крај овог изазова, то ме неће спречити да наставим са писањем и читањем оних постова које, нажалост, нисам стигла да прочитам. Што се читања тиче, остала сам дужна и часопису „Изазов“...
До следећег поста...
Ваша Марта :*